Kritička analiza

Država na tiketu: kladionice, budžet i društvo u Srbiji

Srbija je 2025. od kladionica i drugih priređivača igara na sreću naplatila rekordnih 28 milijardi dinara, gotovo 35% više nego godinu ranije. Taj novac ne potiče od kladionica, već od građana koji kod njih gube. Država u ovom poslu zato nije samo regulator, već i saigrač: što se više gubi na tiketima, budžet je puniji.

Tekst prati taj odnos kroz brojke, društvenu cenu i zakone koji se donose ili ne donose. Teza je jednostavna: dok fiskalni interes stoji na istoj strani kao profit priređivača, zaštita javnog zdravlja ostaje deklarativna.

Koliko se troši i ko zarađuje

Građani Srbije u kladionicama ostave oko 530 miliona evra godišnje, procenjuje ekonomista Dragovan Milićević. To je jedan do dva odsto ukupne potrošnje domaćinstava, u rangu izdataka za nameštaj i opremu za komunikaciju (Vreme).

Država je 2025. od naknada naplatila više od 28 milijardi dinara, oko 240 miliona evra. Najviše su donele naknade za automate (11,3 milijarde), zatim za elektronsko klađenje (9,8 milijardi) i klađenje u lokalima (4 milijarde) (Biznis.rs).

Priređivači su iste godine imali manje od polovine tog iznosa. Prema finansijskim izveštajima 25 firmi koje je analizirala Nova ekonomija, neto dobit sektora bila je 11,3 milijarde dinara, oko 20% manje nego 2024. Razlog je povećanje naknada sa 10 na 15 odsto krajem 2024, a ne manje klađenja: poslovni prihodi najvećih firmi nastavili su da rastu (Vreme).

Tržište je izrazito koncentrisano. Zbir profita četiri najveća operatera premašuje neto dobit celog sektora, što znači da su ostali u zbiru poslovali s gubitkom.

Izvor: Nova ekonomija / Vreme, na osnovu izveštaja APR-a.

Broj lokala lagano opada: krajem 2025. radilo je oko 2.850 kladionica, 66 manje nego godinu ranije. Istovremeno 25 kompanija ima dozvolu za elektronsko klađenje, pa tržište raste i bez novih lokala. Po broju kladionica po glavi stanovnika Srbija je i dalje druga u Evropi (021).

Država kao saigrač

Država od klađenja zarađuje dva i po puta više od samih priređivača. Tih 28 milijardi dinara samo je 5 milijardi manje od iznosa koji je Narodna banka Srbije uplatila u budžet u novembru 2025. po osnovu viška prihoda (Vreme).

Taj prihod je po prirodi porez na gubitke igrača. To otvoreno priznaju i sami priređivači: Meridianbet navodi da države namete prebacuju na priređivače i tako indirektno naplaćuju porez od građana (Biznis.rs). Svaki dinar izgubljen na tiketu delom završava u budžetu.

Iz toga sledi strukturni sukob interesa. Ista država koja treba da štiti građane od zavisnosti ima fiskalni podsticaj da tržište raste. Povećanje naknada krajem 2024. nije smanjilo klađenje, već je preraspodelilo plen: manje profita za firme, više novca za budžet.

Ova logika nije specifična za Srbiju. Ona je, međutim, ovde vidljivija nego drugde, jer je zemlja u evropskom vrhu po gustini kladionica, a mere koje bi smanjile tržište, poput zabrane reklama, godinama stoje (vidi deo o regulaciji).

Društvena cena

Koliko je ljudi zavisno, niko pouzdano ne zna, i to je prvi nalaz. Institut „Batut" procenjuje da je zavisno oko 0,9% punoletnih, oko 50.000 ljudi kojima je potrebno lečenje (Vreme). U javnosti se istovremeno ponavlja brojka od 300.000 zavisnih, šest puta veća, čije poreklo nije jasno (Vreme). Prema podacima koje prenosi Vreme, 3,7% odraslih ima neki rizik od problematičnog kockanja, a do 2% umeren ili viši (Vreme).

Država, dakle, precizno meri koliko od klađenja prihoduje, ali ne i koliko je ono košta. Javno dostupne procene troškova za zdravstvo, porodice i produktivnost praktično ne postoje, a istraživanja razmera zavisnosti su retka i neujednačena.

Najizloženiji su mladi muškarci. Među patološkim kockarima 86% su muškarci, uglavnom od 18 do 29 godina. Klađenje počinje rano:

• u istraživanju SOS Centra iz 2019. na 2.386 srednjoškolaca, više od 58% imalo je prvi kontakt sa kladionicom pre 16. godine (Vreme);
• u drugom istraživanju istog centra, na 4.000 đaka od 16 do 18 godina u 60 škola, 32% kladilo se više od jednom nedeljno (Vreme);
• svi klijenti SOS Centra danas su mlađi od 30 godina, najviše ih je od 17 do 25 (Vreme).

Zakonska zaštita se u praksi lako zaobilazi. Maloletnik može da koristi onlajn nalog punoletnog druga i za uplatu i za podizanje dobitka (N1). Zabrana blizine škola se ne poštuje dosledno: oko jedne srednje mašinske škole, u krugu od 500 metara, radi deset kladionica (Vreme).

Trošak se seli na porodice. Terapeuti opisuju mlade koji dugove pokrivaju zajmovima kod kamatara i roditelje koji prodaju automobile i stanove da bi ih vratili (Vreme).

Iza mita o siromaštvu

Uobičajeno objašnjenje glasi da se ljudi klade iz besparice. Podaci o mladima ga ne potvrđuju. Studija Medicinskog fakulteta u Novom Sadu na 1.675 mladih iz Vojvodine pokazala je da materijalni status porodice nije značajan faktor klađenja (Pedagoška stvarnost).

Značajni su bili muški pol, stariji adolescentni uzrast, slabiji uspeh u školi, intenzivniji društveni život i gledanje rijaliti programa. Klađenje se, drugim rečima, ne širi kao odgovor na siromaštvo, već kao društvena norma, deo vršnjačkog života i medijske kulture.

Tu normu aktivno grade tri mehanizma:

• Oglašavanje. Kladionice se reklamiraju preko poznatih ličnosti, sportskih sponzorstava i bilborda. Onlajn ponuda nudi stotine bonusa, od besplatnih spinova do besplatnih opklada do 20.000 dinara (N1).
• Sport kao nosač poruke. Klađenje je spojeno sa gledanjem utakmica, pa se navika gradi kroz zabavu koja je i sama društveno poželjna.
• Telefon kao kladionica. Stručnjaci SOS Centra kao pokretače navode laku dostupnost, zavisnost od telefona i prihvatljivost kocke kao „igre" (Vreme). Kladionica više nije lokal na uglu, već aplikacija koja je stalno uz korisnika (021).

Ovo ne znači da ekonomija nije važna. Nalaz se odnosi na mlade, a kod odraslih nesigurnost prihoda i nada u brzu zaradu verovatno igraju veću ulogu. Ipak, slika „siromaha na tiketu" skreće pažnju sa onih koji normu proizvode: priređivača, oglašivača i države koja od nje prihoduje.

Regulacija: šta je usvojeno, a šta stoji

Srbija je usvojila mere koje povećavaju prihod i kontrolu, a zaglavila meru koja bi smanjila tržište. Izmene Zakona o igrama na sreću s kraja 2024. podigle su naknade sa 10 na 15 odsto i uvele obaveznu proveru godišta na ulazu (Vreme). Lokali moraju da istaknu poster upozorenja sa kontaktom ustanove za lečenje, a od 1. jula 2026. ne smeju da služe hranu ni pića jača od 5% alkohola (021).

Izmene Zakona o oglašavanju su druga priča. Vlada je predlog usvojila u maju 2025, ali on je, prema N1, gotovo godinu dana kasnije i dalje stajao u skupštinskoj proceduri (N1). Predlog bi zabranio:

• reklame na bilbordima, vozilima i drugim otvorenim površinama;
• učešće glumaca, pevača, influensera i drugih javnih ličnosti u reklamama;
• TV reklame osim od 23 do 6 časova i oko sportskih prenosa (Biznis.rs).

I ovaj predlog ima velike rupe. Aktivni sportisti čije klubove sponzorišu kladionice smeli bi da ih reklamiraju, a izuzete su i društvene mreže samih priređivača (Vreme). To su upravo kanali kojima se dopire do mladih.

Region je u međuvremenu otišao dalje ili eksperimentisao sa radikalnijim rešenjima:

Šta bi moglo da se uradi

Potpuna zabrana nije realna opcija: albansko iskustvo pokazuje da ona seli tržište u ilegalu, a protiv nje su i kritičari industrije poput Zeleno-levog fronta (N1). Otvoreno pitanje je kako smanjiti štetu bez gašenja legalnog tržišta. U javnoj raspravi se izdvaja nekoliko mera, a svaka ima i ozbiljan protivargument.

Zajedničko svim merama je da traže da država prihvati manji rast prihoda u zamenu za manju društvenu štetu. Upravo taj kompromis do sada nije napravljen.

Zaključak

Klađenje u Srbiji nije privatna slabost pojedinaca, već uređen sistem preraspodele. Novac ide od mladih muškaraca i njihovih porodica ka nekoliko velikih firmi i državnom budžetu. Država tu ima dvostruku ulogu: naplaćuje deo gubitaka i istovremeno odlučuje koliko će tržište ograničiti.

Rezultat je asimetrija. Prihod se meri do dinara i raste iz godine u godinu, dok se šteta procenjuje u rasponu od 50.000 do 300.000 zavisnih. Zakon koji bi smanjio vidljivost klađenja stoji, a mere koje povećavaju naplatu prolaze.

Pitanje zato nije da li kladionice treba da postoje, već ko snosi njihov trošak. Dok odgovor glasi „porodice", a korist ostaje „budžet i priređivači", Srbija će nastaviti da se kladi na sopstvenu štetu.

Izvori

• Vreme – Ko profitira od procvata klađenja u Srbiji?
• Vreme – Građani na tiketu, država na rekordnom dobitku
• Biznis.rs – Kladionice u budžet uplatile 240 miliona evra
• Biznis.rs – Igrači indirektno oporezovani preko taksi priređivača
• Biznis.rs – Momirović: zabrana reklama na bilbordima
• 021 – Srbija u evropskom vrhu po broju kladionica
• 021 – Skoro hiljadu kladionica u Vojvodini
• 021 – Provera godišta i zabrana alkohola u kladionicama
• Vreme – Zavisnost od kocke, podaci Instituta Batut
• Vreme – Kladionice i srednjoškolci
• Vreme – Maloletnici i kocka
• Vreme – Roditelji zbog dugova prodaju kola i stanove
• Vreme – Izmene Zakona o oglašavanju
• N1 – Raste broj maloletnih zavisnika
• N1 – Pooštravanje propisa o reklamiranju zaglavljeno u Skupštini
• N1 – Zeleno-levi front za veći porez i zabranu reklamiranja
• Danas – ZLF: zabraniti reklamiranje kockanja
• Tankosić i Čvorović – Faktori rizika adolescentnog klađenja
• tportal – Hrvatska zabranjuje kladomate u kafićima